28.10.12

Ништожност



Колку сме само
смешни и ниски,
сметајќи се себе до Бога блиски
со равенка тргаме во потрага дрска,
за смислата наша
да најдеме врска.
Време ни мине во кавги дневни;
завист,
љубомора,
на сите сме гневни,
богатство земно во нашите сништа,
пари и злато
душа ни ништат.
Сите сме само ко животни исти,
немилосрдни убијци
живи егоисти!
Страсти ниски во нас се кријат,
тлеат и чекаат момент да звријат .
Сознание тешко од нив нè двои,
секој од нас часови си брои.
Утеха бараме во среќата вечна,
за животот,
за смртта конечна.
И како што полека одминува време,
си паѓа од срце тешкото бреме,
како куче на патот згазено тажно,
и јас ќе бидам утре,
ништо не е важно...

2 comments:

  1. Вкусот на ништожноста, од Шарл Бодлер

    Духу столчен – некогаш за борба трубеше,
    мамузата на надежта ти распалуваше жар;
    но не ќе ја јавнеш веќе неа, ти коњу стар,
    што на сека препрека потковата ја губеше!
    Легни си, срце мое, што дремливо љубеше!
    Духу поразен, и труба и флејта веќе свири
    за фајронт на љубовта што загубила вкус!
    Збогум стар разбојнику,обидот ти беше кус
    да го заведеш срцево што во мрак се смири
    оти пролетта мила го загуби својот мирис.

    И од минута во минута ме стега ова време,
    фатен како кочан сред цврста зимска зелка -
    па си думам, се` на светов се врти и прпелка,
    и не барам веќе растовар на моето бреме,
    во падот свој лавината и мене ќе ме земе.


    А еве го оригиналот.
    Le Goût du néant



    Morne esprit, autrefois amoureux de la lutte,
    L’Espoir, dont l’éperon attisait ton ardeur,
    Ne veut plus t’enfourcher! Couche-toi sans pudeur,
    Vieux cheval dont le pied à chaque obstacle butte.

    Résigne-toi, mon coeur; dors ton sommeil de brute.



    Esprit vaincu, fourbu! Pour toi, vieux maraudeur,
    L’amour n’a plus de goût, non plus que la dispute;
    Adieu donc, chants du cuivre et soupirs de la flûte!
    Plaisirs, ne tentez plus un coeur sombre et boudeur!

    Le Printemps adorable a perdu son odeur!



    Et le Temps m’engloutit minute par minute,
    Comme la neige immense un corps pris de roideur;
    — Je contemple d’en haut le globe en sa rondeur
    Et je n’y cherche plus l’abri d’une cahute.

    Avalanche, veux-tu m’emporter dans ta chute?

    ReplyDelete
  2. Мило ми е за вашите 2,164,034 посети на мј и литература :)
    среќен сум сто се усте учениците го користат овој блог

    ReplyDelete